Град поклонио нова возила Дому здравља у Смедереву Светосавска академија – у славу духовног родитеља српског народа Светосавско дружење основаца са песником Следе Савине путоказе и граде литерарну традицију у Смедереву Светосавски концерт Ансамбла народних игара и песама Смедерево


Деспот Ђурађ

√ Деспот Ђурађ Бранковић (1375-1456)

Мада историја смедеревског подручја досеже дубоко у прошлост, ореол славе ставиће му последњи значајни владар на српском средњовековном престолу, деспот Ђурађ Бранковић.

Ђурађ Бранковић потиче из угледне велможке српске породице Бранковића, чији су преци уживали висока достојанства на двору српских владара лозе Немањића, краљева Милутина и Стефана Дечанског и царева Душана и Уроша, управљајући класичним јужним територијама српске државе и то областима Скопља, Охрида, Косова, залеђа дубровачког и полимља. Као савладар деспота Стефана, свог ујака, Ђурађ је управљао Косовом и Зетом.

 

Деспот Ђурађ као човек и као државник, духовно је био привржен православљу и укупној византијској традицији. Био је ожењен Гркињом Јерином, из угледне царске породице Кантакузина, ћерком Теодора, господара Пелопонеза. Захваљујући Есфигменској повељи, данас можемо видети како је према живопису изгледао деспот и његова породица.

Како га извори описују, деспот је био „стасит и пун достојанственог изгледа" и „достојан поштовања". Он је коначно ујединио земље Бранковића и Лазаревића које су биле угрожене са више страна. Овај мудри владар последње српске престонице, на ватрометини Истока и Запада, као последњу одбрану, сазидао је на ушћу Језаве у Дунав, тврђаву, која ће својом монументалношћу означити сјај и пропаст једне блиставе епохе српске, немањићке државности. Како је на Крстастој кули записао вредни неимар, Мали град је подигнут од 1428-1430. године. У том троуглу је смештен двор, велика сала за пријеме, просторије за Деспота, његову породицу, пратњи и стражу, писарница, ковница новца и чувена дворска библиотека.

Увидевши да је Мали град са пет кула и зидовима, претесан да заштити двор, за десетак година успео је да сазида и Велики град, на површини од око 10,5 хектара задржавши облик неправилног троугла.

На двору богатог и образованог деспота Ђурђа, живело се раскошно, сјај двора привлачио је Дубровчане, Грке, Мађаре, Турке. Неки од њих, као Тома и Ђорђе Кантакузин, Јеринина браћа, митрополит Атанасије, Дубровчанин Паскоје Соркочевић, грк Стефан Ратковић, логотет, заузимају висока места као „господа од Смедерева", и уживају Ђурђево поверење. Константин филозоф, је у Смедереву написао Житије Стефана Лазаревића, а кир Стефан Доместик прве ноте-неуме по којима се изводила црквена музика. Смедерево је постало центар у који су се сјатили многи наши и од Турака избегли бугарски и грчки књижевници, преписивачи и састављачи оригиналних дела српске средњовековне књижевности. У Смедереву је постојала и колонија дубровачких трговаца.

Оштроумни дипломата деспот Ђурађ покушао је да и родбинским везама сачува границе своје државе. Уз раскошне свадбе и богат мираз, послао је своје кћери Катарину (Кантакузину) на двор грофа Улриха Цељског, а Мару у Муратов харем у Једрене. У знак још већег пријатељства са Византијом, свог сина, наследника Лазара, оженио је византијском принцезом Јеленом. Међутим, ни удајом својих кћери, ни вештом дипломатијом, ни новцем, ни потписивањем пограничног уговора са Венецијом, није успео да стабилизује Србију. Његов зет султан Мурат II са својом војском је продро у Србију и после тромесечне опсаде, више глађу него борбом, принудио очајнички брањени град на предају 18. августа 1439. године. Несрећни владар пет година је лутао Европом тражећи помоћ, али је добио само празна обећања. После више победа хришћанске војске, Сегединским миром, деспоту су враћена 24 града, међу којима и Смедерево. Држава је обновљена, враћени су му ослепљени синови и ћерка, удовица Мара. Али овакво стање није дуго потрајало. Даровити наследник на турском престолу, Мехмед II Освајач одмах је почео обрачун са хришћанским државама. После двомесечне опсаде 1453. године освојио је бастион православног хришћанства, Цариград. Србија је поново била на удару.

Два пута је Смедерево одолевало турским нападима, али стари деспот је био на измаку снага. Умро је 1456. године у приликама, које су мало доброга обећавале. Оставио је Србију укљештену између угарских и турских интереса, а његови потомци и наследници откривају сву трагику у којој се нашла породица Бранковић и српски народ. Ни краткотрајна владавина најмлађег сина, деспота Лазара, ни намесништво на челу са Михајлом Анђеловићем, ни слепи Стефан, а понајмање млади босански краљевић Стефан Томашевић, чија је владавина на српском престолу трајала непуна три месеца, нису биле кадре да сачувају српску државу. Борба за власт у српској престоници давала је прилику не само Османлијама него и осталим суседима Деспотовине да се боре за њене остатке. У последњем ратном походу кроз опустошену Србију, без икаквих препрека, султан је са великом војском стигао пред зидине Смедерева. Без отпора, по други пут коначно Турци су ушли у престоницу деспота Ђурђа, тако да је 1459. године падом Смедерева престала да постоји раније најмоћнија сила на Балкану. За Србе је почело вишевековно ропство.

Деспотово завештање

Оставио је деспот Ђурађ отечеству још нешто, по чему се може закључити да је био мудар владалац који није мислио само на материјална блага. Он је на свом двору неговао уметност коју је такође оставио наследницима као традицију. Кир Стефан Србин, доместик (диригент), управо је на деспотовом двору написао музику бележену неумама, која се лепотом не може мерити ни са чим. То су псалтике на српском и грчком језику "Ninja sili" и "Vkusite", хорске композиције компоноване у најлепшем маниру средњовековне византијске и црквене музике. Оригинални записи су уништени приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије, 6. априла 1941. године, када су Хитлерови генерали испланирали и културни геноцид.

У време деспотовине, од 1428. до 1459. године, у Смедереву су написане чак двадесет четири књиге, које су такође нестале у трагедији Народне библиотеке.