... РЕАЛИЗАЦИЈА УСЛУГЕ ЛИЧНИ ПРАТИЛАЦ ДЕТЕТА И УЧЕНИКА Отворен 34. позоришни фестивал „Нушићеви дани“ ... Град поклонио нова возила Дому здравља у Смедереву


ТВРЂАВА ТЕАТАР ФЕСТ – 02

 

ТВРЂАВА ТЕАТАР ФЕСТ – 02, СМЕДЕРЕВО 2010. ЗЕМЉА ДО ДО – по идеји групе аутора, према роману АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА Луиса Керола – режија Мартин Ереро, продукција ГРУПО ПУЈА позоришта – Шпанија и Аргентина, Велики Град на Тврдјави, среда – 11.август 2010.

Градоначелник Смедерева и једна група искусних фестивалских и културних посленика, договрило се да ИПАК склопи фестивал, па и овај други, да га пажљивије разради, што се тиче избора репертоара и да убеди Смедеревце да додју до тврдјаве на спектакле. Тај осећај ината и потреба за формирањем новог идентитета Града Смедерева, како ми се чинило синоћ на отварању, доминира овом манифестацијом, а публика је чини ми се, дошла у пет пута већем броју него на ОДИСЕЈУ прошле године. Можда је и топао дан и пријатно вече, за разлику од кишне ноћи прошле године, сада довео толику публику, или је то добра, дуга и упорна пропаганда, или лакши садржај представе, форма ведре и комуникативне игарије на виснама градјевинског крана, изнад старих зидина...али спектакл је био посећен, публика је лепо пратила сликовите вратоломије и киша није пала. Фестивал је по други пут успешно почео!

Мислим да је тај пут ка све јаснијем профилу АМБИЈЕНТАЛНОГ позоришта, у смислу прилагодјавања садржаја репертоара веома атрактивном простору Смедеревске Тврдјаве и освешћивања асоцијација које се радјају боравком измедју тих моћнмих зидова, натопљених историјом, да тај промотивно, туристичко-уметнички пут овог Ферстивала, већ у другом издању потврдјује потребу за његовим постојањем. То је пре свега ЛЕТЊИ фестивал и то у градићу на свега сат времена од Београда и везан је за Београд на разне начине, али има и сопствени идентитет и оправдање, попут многих сличних летњних фестивала у европским и светским градовима, од Салцбуршког до Авињоског, или оног најпопуларнијег – Фестивала у шкотском Единбургу.(...) Но, вратимо се првој представи – спектаклу – До До ланд уметника из шпанског града Сан Себастијана, представу коју је правила група аутора и изводјача, на трагу познатих спектакала трупа као што су Фура дел баус или Виља виља спектакла који је давне 96. узбудио београдјане на једном БИТЕФ-у (...)Две играчице играју неку скоро митску Алису, која истражује и покушава да радознало допре до ритма и висине, за који је још премала. Група од неколико милитантних хуманоида влада тим висинским кавезом и демонстрира свемирску уиграност и техничко функционисање сиситема. Али Алиса и један и два, улазе у тај простор, тако што и њих диже велики градјевински кран и сусрећу се са другим ликовима из маште, са којима се удружују, или са којима се боре, остварују свој идентитет и интегритет. Спектакуларна кретања и кореогарфске фигуре, свакако су из света стрипа и ТВ серија о неким будућим цивилизацијама, али увежбаност и функционалност, у комуникацијском смислу, понудјених асоцијативних слика и висинских догадјаја, плени пажњу и испуњава топлином гледалиште и простор. И наравно – Тврдјава добија своју ликовну и чак драматуршку улогу – она постаје огледало пројектованог висинскоиг покрета и као да структуром старог камена у зидовима одговара, опомиње, проверава снагу и јасноћу слике и мисли ове представе. Једноставност кореографије није оставила слике и нумере без кључних асоцијација на оне теме које и Луис Керол у својој Алиси у земљи чуда преиспитује, а то су могућности и способност детета да се снадје у компликваном свету одраслих, који спонтано замењује за свет маште и игре. У том свету, све се креће и све се отвара и затвара, прети својом застрашујућом чврстином, а дете се сналази како год зна и уме, да у тај свет продре, да га схвати и да га досегне.

У сцени у којој Алиса, скоро митски трчи у ваздуху високо над гледалиштем и такмичи се са бескрајним кружењем неке врсте лопте и точка-мишоловке, коју изнутра снажно врти један уловљени ванземаљац или хумаоид, то њихово такмичење и одсликавање на зидинама древног Смедеревског здања снаге и пада средњевековне државе, то постаје кључна сцена филозофије живота – слика потребе и неуништивости животне енергије и тежње, али истовремено и слика пролазности и људске ограничености у космосу.

Гледали смо још једно отварање Фестивала на Тврдјави, који планираним репертоаром обећава здрав наставак, а спектакл на отварању жанровски је јасно определио његове циљеве. Честитам!
Горан Цветковић, Радио Београд2 – четвртак, 12. август 2010.