Спектакуларан почетак четвртог „Театра у Тврђави“ Град Смедерево и Асоцијација координатора за ромска питања озваничили сарадњу ... Представници Агенције за безбедност саобраћаја у посети Смедереву ...


Тражила се карта више, глумци испраћени овацијама

Представа „Чудо у Поскоковој Драги", по тексту Анта Томића и у адаптацији и драматизацији Маје Пелевић, у режији Снежане Тришић, коју је синоћ пред смедеревску публику са много енергије и жара донео одличан, млад ансамбл Народног позоришта из Суботице, оправдала је чињеницу да је тражена карта више.

 

Зидине тврђаве тресле су се од смеха, оног здравог, правог и енергије која је била очигледна на сцени и ван ње! Испраћени овацијама и повицима „Браво!", тек из трећег пута глумци су изашли са сцене. Задовољство на лицима и са ове и са оне стране рампе било је очигледно.

 

Два сата просто је пролетело уз Јоза Поскока, удовца и његове синове Крешимира, Бранимира, Звонимира и Домагоја, које су одлично играли Јован Ристовски,  Милан Вејновић, Срђан Секулић, Марко Макивић и Лука Миховиловић. У мушком делу екипе суботичког ансамбла посебно остаје у осећању креација полицијског начелника Капулице у тумачењу Милоша Милића. Женски део екипе предводила је млада глумица Миња Пековић у одличној улози Ловорке, а тете Роса и Боса, Весна Кљајић Ристовић и Кристина Јаковљевић изазивале су праве салве смеха у публици. И све остале и жене и сви остали мушкарци на сцени бриљирали су у својим улогама. Браво!

 

„Тврђава је грмела од смеха. Лековито!" - рекао је после представе један од гледалаца, познати дечији песник из Смедерева, Мошо Одаловић.

 

Представа „Чудо у Шаргану" Народног позоришта из Ужица, биће одиграна вечерас у оквиру главног програма Тврђава театра 05. Познату драму Љубомира Симовића, извешће ансамбл Народног позоришта из Ужица. Представу је режирала Ива Милошевић.

 

"Желела бих да то буде представа која говори о окрутности која је веома присутна у нашем друштву. Доказаћу да та окрутност постоји у људима приказаним у комаду и да се шири као зараза. Она је производ комплекса ниже вредности, фрустрираности, лењости, мањка кућног васпитања, зависти, недостатка емпатије. Често имам утисак да се окрутност на овим просторима наслеђује, да се учи у породици, школи, у целом друштву и да производи нешто што је можда још опасније, а то је уживање у патњи и убеђење да су патња и страдање незаобилазне одреднице нашег националног идентитета. (...) Истовремено се трудим да кроз представу укажем и на оно што је лепо и добро у људима, а што, нажалост, бива непримећено или бива погрешно протумачено, а све то због колективне уједињености у патњи и уживању у позицији жртве, преношењу злобе на друге и потребе да се у другом пронађе идентично одсуство лепоте да би се избегло суочавање са сопственом ругобом", казала је Ива Милошевић.